knjizevni likovi

Vekovi, dani, neke godine… sve je dato, sve prošlo uzeto, malo ostalo. Evo me gde stojim, ja, prilika snova, prošaranih nadanja, polovična pobeda, senka i legenda.. Miloš Kobila.

Kroz sećanje mi neka seta provejava, kako me je majka dojkom prebačenom preko ramena dojila, kako su me gospoda hrišćanska sa čudom gledala, kako je ispred mene sila polumeseca drhtala... kako su padale glave dušmana pod sabljama mojih pobratima… jer ne bi tada boljih glava od kneževa tri dobra junaka.

Još kao dete mamio sam poglede i čudjenje jer neobjašnjivo svakome beše da tolikom snagom maleno telo raspolaže. Od oca zmaja nasledio sam beleg kandže i bič vučije dlake, krv junaka i odluku predaka.

Sa ponosom, kao zet kneza  čestitoga, branio sam veru srpsku, kao gospodnju, i tu bitku izvojevao kao poslednju.

Navali se na me ko strahota, prokletinja svakog čojstva, ljuta kletva guje Brankovića, proklet da je do veka i sveta. Ko neveru mene prikaza, da ja kujem, da ja kumujem, izdaji na Kosovu polju, da ću svoga kneza ostaviti i sa Turcima ko sa braćom drugovati.

Izvali se bes iz mene, što ne ubih, što dušu izdajniku ne prostih… al ga kneže uz sebe uzima, njemu po gospodstvu, meni po izdaji nazdravlja…

I rekoh tada što se ni noću nije snilo, pašće Alaha sila, Vidov dan će osvetliti lice pobednika, lice pravog  izdajnika. Izrečeno, božijom voljom bi ispunjeno! Čedo kobile posta oličenje dokaza i osvete.

Pomuti se pohlepa i želja  Turaka, dodjoh brzo do srca tabora i tu lako usmrtih prvoga, nosioca polumeseca, gopodara širokih zemalja- sultana Murata, podvig bi ravan oštrici od Srba, junaka. Zasjao je kao oreol obraz postojanja moga, dobih oprost i bih pokopan podno nogu kneza svoga.

Lukavstvo im bi i osta jača strana, zao glas se nije pomerio iz tabora dušmana, bitka se otplela do kraja, pala je Srbija do polovine istog dana. Razbeža se vojska kneževa, izdajnik ga ostavi na prostoru doma svoga, a za moj podvig ne sazna niko sem svevišnjega boga.

I tada da umaknem falilo je malo.. a toliko mi je i do kraja ostalo! Pod kopitom je moje telo palo. Taj put me odveo do priče i kazivanja, odjeka vere i sada već propalog nadanja..

Moja tuga uveselila je srca mnoga, moja sudbina postala je priča, priča koja kao i sve ima kraj, ni slična bajci..a u vama, samo strah i poštovanje, u meni pale duše, samo jedna odbrana, u pokopu jednog dana, pokopana je sva moja tuga i jedna rana.

U vama i rečima živi samo ta jedna slika, a gde sam onda, gde sada, ja.. Miloš Kobila.

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi
• Administracija

• Milos Obilic
• Čestitamo!

• Generalna [2]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom